Снуф: Салвадор Дали

Дали је почео да слика већ са десет година када је похађао часове сликарства, а неколико година касније уписао је сликарску Академију у Мадриду са које је касније избачен, непосредно пред дипломски, изјавивши да на факултету нико није довољно компетентан да га оцени.

Он је био један од водећих уметника надреализма, па је следио теорије Сигмунда Фројда и психоанализе и најчешћа тема његових дела били су снови и човекова подсвест. Тако је свако његово дело комбинација неспојивих елемената природе и фантастике због чега она многима делују бизарно, необично и помало узнемиравајуће.

Своја дела сликао је искључиво уљем, а њихов лајтмотив била је Ампурданска долина и призори каталонске обале. Године 1919. је одржао приватну изложбу графика уљем у својој кући, а одмах затим и своју прву јавну изложбу у Окружном позоришту у Фигерасу.

Утицај на њега имали су Веласкез и Вермер, као и познати сликар Пикасо кога је упознао 1926. године. Након тога Дали је насликао дело „Венера и купидони” што је један од примера кубизма у његовом ствааралаштву. До 1929. године експериментисао је разним техникама, играо се трендовима и истраживао, поред кубизма, и импресионизам, поентилизам, футуризам, фовизам и тако даље. Касније у својој каријери Дали је имао и елементе религије и сликао класичнијим стилом (примери: „Распеће” и „Сакрамент Тајне вечере”).

Дали је био јако везан за своју жену Галу па је своју инспирацију проналазио и у њој, а не само у својој подсвести. Година када ју је упознао била је врло успешна за њега и тада је насликао мноштво слика. Тако је он и поред своје уобичајене тематике сликао и велики број портрета своје драге.

Године 1929. придружио се надреалистичкој школи. Дали је чак једном приликом, услед своје велике популарности, изјавио да ће надреализам рачунати време на пре и после Далија. Како је и само његово име значило спаситељ, он је сматрао да је баш он предодређен да буде спаситељ сликарства од опасности апстрактне уметности.

Након Другог светског рата Дали је почео да се занима и оптичким илузијама, науком и религијом. Био је под великим шоком након бомбардовања Хирошиме и овај период назвао је „Нуклеарни мистицизам”. У овом периоду најзначајније слике биле су „Мадона из Порт Лигата”, „Распеће”, као и „Железничка станица у Перпигнану” (1965) и „Халуциногени тореадор” (1968—1970).

Међутим и поред тога што се Дали бавио најразноврснијим темама, његова омиљена тема била је релативност простора и времена. Најпознатија његова слика која говори о овоме је „Упорност сећања” (1931). Далијеву неограничену креативност показује и чињеница да је идеју да прикаже неухватљивост времена, симболично представљену топљењем часовника, добио током јела, гледајући у сир који се топи. Он је, такође, играјући се бојама, учинио да ова слика може да се посматра и када се окрене за 180°. Још један пример за ово, уједно и један од најбољих, је слика „Слонови који се огледају у лабудовима”.

Све у свему Дали је био изузетан уметник необичног карактера, маштовит и пун креативности о чему нам сведоче његова дела која и данас очаравају све који их виде и разумеју.

„Свако јутро када се пробудим осећам неописиво задовољство што сам Салвадор Дали и питам се какве ћу предивне ствари данас направити” – Салвадор Дали.