Пинк Флојд

Пинк Флојд (Pink Floyd) је енглески рок бенд основан 1965. године. Његов састав чинили су Дејвид Гилмор, Сид Барет, Ричард Рајт, Ник Мејсон и Роџер Вотерс. Овај бенд одликовао се својим посебним стилом, филозофским текстовима пуним метафорама, употребом електронике, визуелним перформансима током концерата, иновативним изгледом омота плоча и многим другим интересантним стварима. То је била једна од најуспешнијих група свих времена. Бенд је продао преко 250 милиона албума широм света.

Године 1964. три пријатеља Роџер Вотерс (гитариста), Ричард Рајт (клавијатуриста) и Ник Мејсон (бубњар) основали су бенд под називом Sigma 6. Затим су назив бенда променили у T-Sets, а касније, средином наредне године, настаје бенд Abdads са новим члановима: Клајв Меткалф (бас-гитара), Кит Ноблси и Џулијет Гејл (пратећи вокали). Бенд поново мења име у The Screaming Abdads и The Architectural Abdabs, а затим враћа старо име Sigma 6, а Роџер Вотерс почиње да свира бас-гитару јер место гитаристе преузимају нови чланови Боб Клоуз и Сид Берет. Сид је хтео да промени име бенда у The Pink Floyd Sound, али је бенд ипак добио назив само Pink Floyd. Назив бенда настао је од имена двојице познатих блузера Пинка Андерсона и Флојда Каунсила. Касније те године Боб Клоуз напушта групу.

Године 1967. бенд је учествовао у филму Tonite Let’s Make Love in London где је снимљена једна њихова проба из јануара. Након тога бенд у сарадњи са Blackhill Enterprises издаје два сингла Arnold Layne и See Emily Play. Песма Arnold Layne била је забрањена на BBC Радију 1 јер је говорила о транвеститу који краде женску одећу, али је упркос томе достигла шеснаесто место на Британској листи синглова. Други сингл достигао је чак шесто место и тада започиње каријера овог бенда. Они су, међутим, одбијали да ове песме свирају уживо. У августу 1967. издају дебитантски албум The Piper At The Gates of Dawn који је стигао до шестог места у Британији.

Те исте године бенд је већ био на турнеји са познатим гитаристом Џимијем Хендриксом. Током турнеје Сид Берет се разболео због употребе дроге. Његова зависност допринела је имагинарном писању текстова, али се већ за време другог албума A Saucerful Of Secrets отргла контроли. Био је готово неупотребљив на сцени. У бенд је доведен гитариста Дејвид Гилмор и једно време бенд је наступао у петочланом саставу. Када је Берет напустио бенд 1968. године издавачка кућа их је напустила и они налазе новог менаџера Стива О'Рурка. Берет је издао два соло албума, а затим се повукао.

Године 1969. Пинк Флојд је био ангажован за музику у филму More. То је уједно био и њихов трећи студијски албум, први без Сида Берета. Роџер Вотерс полако је постајао водећи члан бенда. Након тога изашли су четврти и пети албум Ummagumma исте године и Atom Heart Mother 1970. године на којима је бенд свирао експериментални симфо-рок. Године 1971. издали су компилацију својих ретких и необјављених радова - Relics. У исто време бенд је радио на свом шестом албуму, Meddle, на ком се налазе чувене нумере One of These Days и Echoes. Године 1972. бенд снима музику за још један филм, La Vallee која је објављена у албуму под именом Obscured By Clouds. Већина песама са ових албума никада није одсвирана уживо.

Исте године настао је чувени документарни филм снимљен у Помпеји, Live at Pompeii, у ком бенд свира свој стандардни репертоар, али је концерт по налогу власти, морао бити без публике. За време снимања албума Obscured By Clouds настале су многе песме изведене у Помпеји назване једним именом Eclipse. Бенд је решио да ове песме сними као албум и назову га Dark Side of the Moon. Међутим, за време снимања албума група Medicine Head је издала албум под истим именом. Пинк Флојд је ипак задржао име албума и објавио га је 1973. године. Данас је то други по реду најпродаванији рок албум у историји и рекордер по броју недеља проведених без прекида на листи 200 најпродаванијих албума у свету.

Након овог албума, чланови бенда решили су да се врате експерименталној музици и покушали су да сниме један албум на коме неће користити инструменте већ само објекте из куће, али су одустали јер су схватили да је много лакше са инструментима.

Пинк Флојд је током 1975. године направио још један успешан албум Wish You Were Here посвећен Сиду Берету. На овом албуму одсвирали су једну од својих најпознатијих песама Shine On You Crazy Diamond. Након овог албума започиње Вотерсова доминација бендом и 1977. године издат је још један албум, десети по реду, под називом Animals. Он је представљао слику тадашњег друштва, нарочито у Великој Британији. На овом албуму Ричард Рајт по први пут није учествовао у писању музике, а Гилморов допринос је смањен на најмању могућу меру. Након турнеје чланови су решили да узму годину дана одмора.

Након поновног окупљања 1978. године Роџер Вотерс је бенду предложио два различита концепта: The Pros And Cons Of Hitch Hiking који је говорио о једном психоделичном сну и The Wall који се бавио питањима отуђености рокенрол звезде на врхунцу каријере и лоше комуникације звезда са публиком. Други предлог је једногласно прихваћен. Албум под истим називом изашао је 1979. године и на њему се налази најпознатији сингл ове групе, Another Brick in the Wall. Након турнеје Рајт је напустио бенд због несугласица са Вотерсом. На турнеји се на сваком концерту заиста на сцени налазио зид који је на крају концерта бивао срушен. Турнеја је због компликованости овог спектакла имала само тридесетак концерата и то само у пет градова у свету. Након овога постало је очигледно да Вотерс себе сматра апсолутним вођом овог бенда, а остале чланове пратећим музичарима. Године 1982. према мотивима са албума снимљен је и истоимени филм. Наишао је на оштре критике стручњака, али до данас важи за култно остварење међу љубитељима Пинк Флојда.

Године 1983. група је снимила свој последњи заједнички албум The Final Cut који је заправо замишљен и изведен као Вотерсов соло албум. Преостали чланови бенда почели су да показују негодовање што је чак довело до непријатељства међу члановима. Планирана турнеја није одржана, а 1984. године Вотерс је објавио да напушта бенд чиме се група званично распала. И Гилмор и Вотерс су одмах након тога почели да раде своје соло албуме и свако за себе кренули на светске турнеје.

Гилмор и Мејсон су се 1987. године поново удружили и окупули бенд под називом Пинк Флојд и снимили албум A Momentary Lapse Of Reason. Исте године у групу се вратио и Ричард Рајт. Вотерс их је тужио желећи да он задржи право на некадашње име бенда, али су остали бивши чланови победили у том спору. Вотерс је наставио соло каријеру, са слабијим успехом. Након овог албума уследила је светска турнеја којом је бенд освојио и нову публику. Звук је био обојен и савременим поп утицајима. Са ове турнеје објављен је и дупли живи албум Delicate Sound of Thunder 1988. године.

Године 1994. Пинк Флојд је издао и свој последњи студијски албум под називом The Division Bell. Овај албум бавио се сличном тематиком као и The Wall, односно говорио је о лошој комуникацији и отуђености. Неколико песама чак Гилмор је директно упутио Вотерсу. Овај албум пратила је и још једна светска турнеја са које је објављен дупли албум P.U.L.S.E. 1995. године на коме је одсвиран комплетан албум The Dark Side of the Moon. Након ове турнеје бенд је престао са радом, али се још увек није званично распао.

Године 2005. први пут после више од двадесет година, група Пинк Флојд наступила је заједно са Роџером Вотерсом уживо на фестивалу Лајв 8 у Лондону. Наредне године умире Сид Берет од дијабетеса. Бенд се поново, по последњи пут, окупио и одржао концерт у његову част. На овом концерту Роџер Вотерс није присуствовао јер није могао да се уклопи у термине. Чланови су се договорили да одрже још један велики, опроштајни конверт, али је Рик Рајт умро 2008. године и Вотерс и Гилмор су изјавили да не би било смисла окупљати бенд без њега и тиме је група Пинк Флојд заувек престала да постоји.