Клеш

Клеш (енглески The Clash) је била британска панк рок група која је постојала од 1976. до 1985. године. Иако се њима на почетку приписивало стварање панк музике, они су током каријере испитивали различите звукове, реге, хип-хоп, ска, џез.. Били су веома утицајан бенд на будуће генерације. Назив Клеш је предложио Пол Симонон јер је често виђао ту реч по новинама. На енглеском та реч значи судар, у смислу битке тј. сукоба две војске.

Клеш је настао у јуну 1976. године тако што се певач и гитариста из бенда 101-ерса Џо Страмер придружио групи Лондон СС коју су чинили певач и гитариста Мик Џоунс, басиста Пол Симонон и бубњар Тери Чајмс Чајмс. Састав је добио назив Клеш и почео да свира оштру и чвршћу музику. Први наступ су имали у Шефилду  као предгрупа Секс пистолсима. Убро са њима и са групама Демнд и Хартбрејкерсима крећу на ‘’Anarchy’’ турнеју познату по томе што је већина наступа отказана због ТВ скандала Секс Пистолса.  Почетком пролећа те године објавили су свој први албум под називом The Clash. Албум је доспео на 12. место топ листе најпродавајнијих албума са најуспешнијим песмама White Riot и Complete Control. у Америци је продато преко 100.000 увезених копија, али је у Америци званично објављен тек 1979. године.

Тери Чајмс напушта састав 1978. године. На његово место долази некадашњи бубњар Лондон СС-а Ники Топер Хедон. Те године објављују свој други албум који се зове Give ‘Em Enough Rope. Он је у Америци доспео само на 128. место, али је у Уједињеном Краљевству био други. Током 1979. крећу на своју америчку турнеју.

Крајем 1979. године објавили су свој трећи албум под именом London Calling. Овај албум био је прекретница у њиховој каријери јер је њиме бенд дефинитивно изашао из панк рок оквира. Овај албум садржао је и песме са ска музиком- Rudie Can’t Fail, реге музиком- Guns of Brixton и фанк музиком- Train in Vain/ Stand by me. Састав је инсистирао да се албум, иако је био дупли, продаје по цени једног обичног, а разлику у цени су сами покривали. По многим анкетама, овај албум спада у 5 најбољих рок албума свих времена. Након велике турнеје састав се повлачи у Њујорк где започиње рад на новом албуму.

Огроман успех овог албума група је схватила као зелено светло за музичко експериментисање. Наредни албум Sandinista! објављен је децембра 1980. године. Троструки албум, опет се продавао по цени обичног и донео је још већи број разних музичких праваца, од даб верзија до црначке духовне музике- TheSound of the Sinners. Албум је солидно прошао код публике, али су га критичари сматрали почетком краја групе.

Наредни албум, пети по реду, Combat Rock објавили су 1982. године. Сматрао се примером лоше продаваног албума и позната је изрека да би сваки велики састав требало убити пре него што направе свој Combat Rock албум.  На албуму се налазе тадашњи велики радијски хитови, познати широј публици, као што су Should I Stay or ShouldI Go и Rock the Casbah. Међутим, албум није добро прихваћен од стране њихових обожаваоца и група је за време турнеје која је пратила албум често са бине била праћена звиждуцима.

Након пропасти претходног албума из састава је отпуштен Топер Хедон због проблема са дрогом. Септембра 1983. Џо Страмер избацује и Мика Џонса из састава (мада многи сматрају да је то дело менаџера) што је за многе представило и крај Клеша. Уместо њих у групу долазе Ник Шепард и Винс Вајт и крећу на турнеју током 1984. године која претходи новом албуму. На тој турнеји, под називом Out of Control, извођене су нове ствари које је публика доста добро прихватила. Међутим, када је албум под називом Cut the Crap коначно изашао 1985. године уследио је шок. Песме извођене на турнеји или су биле скроз измењене или се нису ни налазиле на њему. Сматра се да је кривац за то био њихов менаџер Берни Роудс услед Страмерове одсутности због породичних проблема.

Почетком 1986. године Клеш је званично престао да постоји. Иако је било најава током 1995. године да ће се Клеш поново окупити то се није догодило. Живи чланови бенда окупили су се заједно са Страмеровом удовицом приликом примања Клеша у рокенрол хол славних. 

Винсент Ван Гог

Винсент ван Гог рођен је 30. марта 1853. године и један је од тројице највећих сликара постимпресионизма и један од најцењенијих сликара уопште. Ван Гог био је зачетник колористичког експресионизма. Сликао је заједно са Полом Гогеном пре него што су почели да се свађају.

Био је пореклом из Холандије и био је теолог и свештеник у руднику. Сликао је рударе тамнозеленим бојама. Као младић бавио се трговином уметничким делима у Лондону и Паризу. Отпуштен је са посла због тога што је са муштеријама расправљао о уметности.

Био је заљубљен у своју рођаку која му није узвраћала љубав и која га је одбијала па је 1881. године покушао да изврши самоубиство услед депресије. Године 1886. отишао је у Париз да изучава уметност и за време свог школовања упознао је Едгара Дегаса, Камија Писара, Жорж-Пјера Сера, Клода Монеа и Пјера Огиста Реноара.

Након две године у Паризу, Ван Гог је отишао да живи у Арлу у јужној Француској. Њему се придружио његов пријатељ и колега сликар кога је упознао у Паризу. Међутим, међу њима било је доста тензије. У то време Винсент је доста пио и често је долазило до несугласица углавном око природе уметности.

Једно вече у децембру 1888. године Ван Гог је изашао из куће носећи жилет. Доста је попио и посвађао се са Полом Гогеном. Одсекао је себи део увета.

Након овога, својевољно је отишао у лудницу Saint-Rémy-de-Provence. Ту се често будио у шест сати ујутру и излазио напоље да слика. Баш ту је, у последње две године свог живота, насликао многе своје познате слике. То укључује Звездану ноћ, Перунике и Аутопортрет без браде.

Године 1890. напустио је топао југ и преселио се у Auvers-sur-Oise. Настаовио је да ради упркос томе што је у њему расла депресија. Док је сликао, у својој 37. години живота упуцао се у груди из пиштоља који је увек носио са собом како би се бранио од животиња. Два дана касније, умро је од крварења. Сахрањен је на гробљу у Ауверсу.

Када је умро, Винсент није имао новца јер је за живота продао свега једну своју слику Црвени виноград. Његова рођака узела је колекцију његових слика и отишла у Холандију где је објавила његов рад. Одмах је проглашен за генија.

Ван Гогова слика Сељанка из његовог раног холандског периода, март 1885, налази се у београдском Народном музеју. 

Пинк Флојд

Пинк Флојд (Pink Floyd) је енглески рок бенд основан 1965. године. Његов састав чинили су Дејвид Гилмор, Сид Барет, Ричард Рајт, Ник Мејсон и Роџер Вотерс. Овај бенд одликовао се својим посебним стилом, филозофским текстовима пуним метафорама, употребом електронике, визуелним перформансима током концерата, иновативним изгледом омота плоча и многим другим интересантним стварима. То је била једна од најуспешнијих група свих времена. Бенд је продао преко 250 милиона албума широм света.

Године 1964. три пријатеља Роџер Вотерс (гитариста), Ричард Рајт (клавијатуриста) и Ник Мејсон (бубњар) основали су бенд под називом Sigma 6. Затим су назив бенда променили у T-Sets, а касније, средином наредне године, настаје бенд Abdads са новим члановима: Клајв Меткалф (бас-гитара), Кит Ноблси и Џулијет Гејл (пратећи вокали). Бенд поново мења име у The Screaming Abdads и The Architectural Abdabs, а затим враћа старо име Sigma 6, а Роџер Вотерс почиње да свира бас-гитару јер место гитаристе преузимају нови чланови Боб Клоуз и Сид Берет. Сид је хтео да промени име бенда у The Pink Floyd Sound, али је бенд ипак добио назив само Pink Floyd. Назив бенда настао је од имена двојице познатих блузера Пинка Андерсона и Флојда Каунсила. Касније те године Боб Клоуз напушта групу.

Године 1967. бенд је учествовао у филму Tonite Let’s Make Love in London где је снимљена једна њихова проба из јануара. Након тога бенд у сарадњи са Blackhill Enterprises издаје два сингла Arnold Layne и See Emily Play. Песма Arnold Layne била је забрањена на BBC Радију 1 јер је говорила о транвеститу који краде женску одећу, али је упркос томе достигла шеснаесто место на Британској листи синглова. Други сингл достигао је чак шесто место и тада започиње каријера овог бенда. Они су, међутим, одбијали да ове песме свирају уживо. У августу 1967. издају дебитантски албум The Piper At The Gates of Dawn који је стигао до шестог места у Британији.

Те исте године бенд је већ био на турнеји са познатим гитаристом Џимијем Хендриксом. Током турнеје Сид Берет се разболео због употребе дроге. Његова зависност допринела је имагинарном писању текстова, али се већ за време другог албума A Saucerful Of Secrets отргла контроли. Био је готово неупотребљив на сцени. У бенд је доведен гитариста Дејвид Гилмор и једно време бенд је наступао у петочланом саставу. Када је Берет напустио бенд 1968. године издавачка кућа их је напустила и они налазе новог менаџера Стива О'Рурка. Берет је издао два соло албума, а затим се повукао.

Године 1969. Пинк Флојд је био ангажован за музику у филму More. То је уједно био и њихов трећи студијски албум, први без Сида Берета. Роџер Вотерс полако је постајао водећи члан бенда. Након тога изашли су четврти и пети албум Ummagumma исте године и Atom Heart Mother 1970. године на којима је бенд свирао експериментални симфо-рок. Године 1971. издали су компилацију својих ретких и необјављених радова - Relics. У исто време бенд је радио на свом шестом албуму, Meddle, на ком се налазе чувене нумере One of These Days и Echoes. Године 1972. бенд снима музику за још један филм, La Vallee која је објављена у албуму под именом Obscured By Clouds. Већина песама са ових албума никада није одсвирана уживо.

Исте године настао је чувени документарни филм снимљен у Помпеји, Live at Pompeii, у ком бенд свира свој стандардни репертоар, али је концерт по налогу власти, морао бити без публике. За време снимања албума Obscured By Clouds настале су многе песме изведене у Помпеји назване једним именом Eclipse. Бенд је решио да ове песме сними као албум и назову га Dark Side of the Moon. Међутим, за време снимања албума група Medicine Head је издала албум под истим именом. Пинк Флојд је ипак задржао име албума и објавио га је 1973. године. Данас је то други по реду најпродаванији рок албум у историји и рекордер по броју недеља проведених без прекида на листи 200 најпродаванијих албума у свету.

Након овог албума, чланови бенда решили су да се врате експерименталној музици и покушали су да сниме један албум на коме неће користити инструменте већ само објекте из куће, али су одустали јер су схватили да је много лакше са инструментима.

Пинк Флојд је током 1975. године направио још један успешан албум Wish You Were Here посвећен Сиду Берету. На овом албуму одсвирали су једну од својих најпознатијих песама Shine On You Crazy Diamond. Након овог албума започиње Вотерсова доминација бендом и 1977. године издат је још један албум, десети по реду, под називом Animals. Он је представљао слику тадашњег друштва, нарочито у Великој Британији. На овом албуму Ричард Рајт по први пут није учествовао у писању музике, а Гилморов допринос је смањен на најмању могућу меру. Након турнеје чланови су решили да узму годину дана одмора.

Након поновног окупљања 1978. године Роџер Вотерс је бенду предложио два различита концепта: The Pros And Cons Of Hitch Hiking који је говорио о једном психоделичном сну и The Wall који се бавио питањима отуђености рокенрол звезде на врхунцу каријере и лоше комуникације звезда са публиком. Други предлог је једногласно прихваћен. Албум под истим називом изашао је 1979. године и на њему се налази најпознатији сингл ове групе, Another Brick in the Wall. Након турнеје Рајт је напустио бенд због несугласица са Вотерсом. На турнеји се на сваком концерту заиста на сцени налазио зид који је на крају концерта бивао срушен. Турнеја је због компликованости овог спектакла имала само тридесетак концерата и то само у пет градова у свету. Након овога постало је очигледно да Вотерс себе сматра апсолутним вођом овог бенда, а остале чланове пратећим музичарима. Године 1982. према мотивима са албума снимљен је и истоимени филм. Наишао је на оштре критике стручњака, али до данас важи за култно остварење међу љубитељима Пинк Флојда.

Године 1983. група је снимила свој последњи заједнички албум The Final Cut који је заправо замишљен и изведен као Вотерсов соло албум. Преостали чланови бенда почели су да показују негодовање што је чак довело до непријатељства међу члановима. Планирана турнеја није одржана, а 1984. године Вотерс је објавио да напушта бенд чиме се група званично распала. И Гилмор и Вотерс су одмах након тога почели да раде своје соло албуме и свако за себе кренули на светске турнеје.

Гилмор и Мејсон су се 1987. године поново удружили и окупули бенд под називом Пинк Флојд и снимили албум A Momentary Lapse Of Reason. Исте године у групу се вратио и Ричард Рајт. Вотерс их је тужио желећи да он задржи право на некадашње име бенда, али су остали бивши чланови победили у том спору. Вотерс је наставио соло каријеру, са слабијим успехом. Након овог албума уследила је светска турнеја којом је бенд освојио и нову публику. Звук је био обојен и савременим поп утицајима. Са ове турнеје објављен је и дупли живи албум Delicate Sound of Thunder 1988. године.

Године 1994. Пинк Флојд је издао и свој последњи студијски албум под називом The Division Bell. Овај албум бавио се сличном тематиком као и The Wall, односно говорио је о лошој комуникацији и отуђености. Неколико песама чак Гилмор је директно упутио Вотерсу. Овај албум пратила је и још једна светска турнеја са које је објављен дупли албум P.U.L.S.E. 1995. године на коме је одсвиран комплетан албум The Dark Side of the Moon. Након ове турнеје бенд је престао са радом, али се још увек није званично распао.

Године 2005. први пут после више од двадесет година, група Пинк Флојд наступила је заједно са Роџером Вотерсом уживо на фестивалу Лајв 8 у Лондону. Наредне године умире Сид Берет од дијабетеса. Бенд се поново, по последњи пут, окупио и одржао концерт у његову част. На овом концерту Роџер Вотерс није присуствовао јер није могао да се уклопи у термине. Чланови су се договорили да одрже још један велики, опроштајни конверт, али је Рик Рајт умро 2008. године и Вотерс и Гилмор су изјавили да не би било смисла окупљати бенд без њега и тиме је група Пинк Флојд заувек престала да постоји.

Добродошли на мој блог!

Екатарина Велика

Oва група настала је 1982. године у Београду под називом Катарина II. Основали су је певач Милан Младеновић, гитариста Драгомир Гаги Михаиловић, басиста Шваба Радомировић и бубњар Душан Дејановић. Назив је добила по Михаиловићевој девојци Катарини. Исте те године групи се придружила клавијатуристкиња Маргита Маги Стефановић. Радомировић и Дејановић су касније изашли из групе и почетком следеће године на место бубњара долази Ивица Вд Вдовић, а на место басисте Бојан Печар чиме је коначно формирана постава и почиње рад на деби албуму.

У пролеће 1983. године Катарина II учествује на загребачком бијеналу и добија солидне критике. Након тога почео је да се снима материјал за први албум. Нажалост читав материјал за албум је пропао и морао је поново да се сними што је и урађено следеће године у Љубљани. Албум је носио назив, као и сама група, Катарина II и коначно је изашао 1984. године. Није постигао комерцијални успех. Након њега поново долази до промене састава: Михаиловић напушта групу и одлази у затвор. Он је тврдио да има ауторска права на име Катарина II, па је група приморана да промени назив, и то у Екатарина Велика (ЕКВ) и под тим именом раде до краја каријере. Бенд такође напушта бубњар Вдовић услед здравствених проблема и проблема са дрогом и њега замењује Иван Фирчи Феце.

Екатарина Велика убрзо је стекла велики број обожавалаца услед честих концерата и емитовања спотова на телевизији. Године 1985. издаје други албум Екатарина Велика. Нови материјал донео је промене у звуку, био је приметно бржег ритма и енергичнији. Али, на њему се појављују препознатљиве одлике бенда: суптилни тонови, метафорични текстови и слично. На овом албуму налазе се велики хитови, попут песама "Очи боје меда", "Tattoo" и "Модро и зелено". Дана 22. марта 1985. године први пут свирају ван Југославије, у Торину и остављају позитиван утисак, а касније су имали и велики концерт и у Загребу. Крајем 1985. године Феце одлази да служи обавезан војни рок и његова замена је Иван Рака Ранковић.

Наредни албум од њих је направио звезде. Зове се С ветром у лице и издат је 1986. године. На овом албуму доста су наглашене Магине клавијатуре. Хитови са овог албума су песме "Буди сам на улици", "Као да је било некад", "Ти си сав мој бол" и "Новац у рукама". У ово време имали су доста концерата широм Југославије. Тада је снимљен и први живи албум почетком 1987. године у загребачком клубу Калушић и назван је 19LIVE!86. У пролеће те године Иван Ранковић одлучује да напусти бенд и нови бубњар постаје Срђан Жика Тодоровић.

После промене састава бенд снима свој четврти студијски албум под називом Љубав који излази у другој половини 1987. године. Албум се сматра једним од најбољих рок издања на територији бивше Југославије. Карактерише га гитарски оријентисан и изолиран звук. Хитови са овог албума су "Земља", "Поред мене", "Љубав", "7 дана" и "Људи из градова". Сматра се да сви текстови указују на Младеновићеву депресију у том периоду. Почетком 1988. године бенд започиње турнеју када се придружују два нова члана Ван Гог Звонимир Ђукић Ђуле и Тања Јовићевић. У то време враћа се и Феце и поново се прикључује замењујући Срђана Тодоровића. У бенду остаје свега неколико месеци па одлази у мају 1988. у Њу Јорк, а у групу се враћа Тодоровић.

Након тога излази пети студијски албум бенда Само пар година за нас 1989. године. Многи су га сматрали најобичнијом копијом албума Љубав. Међутим, за разлику од других албума, овај се одликује звучно мутним мелодијама и спорим ритмом који носе и предосећај предстојећих трагедија које ће захватити Југославију. Неколико хитова са овог албума су песме "Круг", "Срце" и "Пар година за нас". У новембру 2006. године је песма "Пар година за нас" изгласана за најбољу југословенску песму свих времена. Милан Младеновић је за ову песму изјавио да је најбоља песма коју је бенд икада направио.

Након овог албума уследила је најтежа промена састава коју је група врло тешко поднела. Тодоровић је напустио бенд концентришући се на глумачку каријеру, а Бојан Печар се одселио у Лондон чиме је група изгубила једног од својих кључних чланова. Нови бубњар постаје Марко Миливојевић, а басиста Мишко Плави. Пети албум изашао је у пролеће 1991. године под називом Дум Дум, а на њему басеве свирају Бата Божанић и Душан Петровић. Сматра се да је то најмрачнији албум групе. Његова суморност и атмосфера описују трагедије у Југославији у то време, односно распад и грађански рат.

У мају 1993. године нова постава објављује албум Неко нас посматра који, насупрот претходном албуму, карактеришу топлији звук и комуникативније и отвореније теме. То је уједно и први и једини албум бенда који садржи обрађену песму, а то је нумера "Истина машина" југословенског рок бенда "Тајм". Сматра се најслабијим ЕКВ издањем, али је током времена измењен поглед на њега и постаје више цењен.

Наредне године, 1994, бенд постаје неактиван. Младеновић у пролеће одлази у Бразил. По његовом повратку бенд наставља са концертном активношћу и почиње се рад на новом албуму „Поново заједно“. Међутим, рад се обуставља услед Младеновићевих здравствених проблема. У августу 1994. године бенд је свирао на фестивалу у Будви што је уједно био и њихов последњи наступ. Следећег дана Младеновић је пребачен у болницу где је откривено да има рак панкреаса. Неколико месеци касније, 5. новембра 1994, умро је у Београду у 37. години. Његовом смрћу, Екатарина Велика је престала да постоји. Бојан Печар је умро у Лондону од срчаног удара 13. октобра 1998, у 39. години. Маргита Стефановић је умрла 18. септембра 2001. године у Београду, у 44. години живота, од сиде. Ивица Вдовић преминуо је 1992. године због сиде и Душан Дејановић умро је 16. новембра 2000. године у Београду, такође због сиде.

Салвадор Дали - емисија "What's My Line?"

Салвадор Дали - сликарство

Дали је почео да слика већ са десет година када је похађао часове сликарства, а неколико година касније уписао је сликарску Академију у Мадриду са које је касније избачен, непосредно пред дипломски, изјавивши да на факултету нико није довољно компетентан да га оцени.

Он је био један од водећих уметника надреализма, па је следио теорије Сигмунда Фројда и психоанализе и најчешћа тема његових дела били су снови и човекова подсвест. Тако је свако његово дело комбинација неспојивих елемената природе и фантастике због чега она многима делују бизарно, необично и помало узнемиравајуће.

Своја дела сликао је искључиво уљем, а њихов лајтмотив била је Ампурданска долина и призори каталонске обале. Године 1919. је одржао приватну изложбу графика уљем у својој кући, а одмах затим и своју прву јавну изложбу у Окружном позоришту у Фигерасу.

Утицај на њега имали су Веласкез и Вермер, као и познати сликар Пикасо кога је упознао 1926. године. Након тога Дали је насликао дело „Венера и купидони” што је један од примера кубизма у његовом ствааралаштву. До 1929. године експериментисао је разним техникама, играо се трендовима и истраживао, поред кубизма, и импресионизам, поентилизам, футуризам, фовизам и тако даље. Касније у својој каријери Дали је имао и елементе религије и сликао класичнијим стилом (примери: „Распеће” и „Сакрамент Тајне вечере”).

Дали је био јако везан за своју жену Галу па је своју инспирацију проналазио и у њој, а не само у својој подсвести. Година када ју је упознао била је врло успешна за њега и тада је насликао мноштво слика. Тако је он и поред своје уобичајене тематике сликао и велики број портрета своје драге.

Године 1929. придружио се надреалистичкој школи. Дали је чак једном приликом, услед своје велике популарности, изјавио да ће надреализам рачунати време на пре и после Далија. Како је и само његово име значило спаситељ, он је сматрао да је баш он предодређен да буде спаситељ сликарства од опасности апстрактне уметности.

Након Другог светског рата Дали је почео да се занима и оптичким илузијама, науком и религијом. Био је под великим шоком након бомбардовања Хирошиме и овај период назвао је „Нуклеарни мистицизам”. У овом периоду најзначајније слике биле су „Мадона из Порт Лигата”, „Распеће”, као и „Железничка станица у Перпигнану” (1965) и „Халуциногени тореадор” (1968—1970).

Међутим и поред тога што се Дали бавио најразноврснијим темама, његова омиљена тема била је релативност простора и времена. Најпознатија његова слика која говори о овоме је „Упорност сећања” (1931). Далијеву неограничену креативност показује и чињеница да је идеју да прикаже неухватљивост времена, симболично представљену топљењем часовника, добио током јела, гледајући у сир који се топи. Он је, такође, играјући се бојама, учинио да ова слика може да се посматра и када се окрене за 180°. Још један пример за ово, уједно и један од најбољих, је слика „Слонови који се огледају у лабудовима”.

Све у свему Дали је био изузетан уметник необичног карактера, маштовит и пун креативности о чему нам сведоче његова дела која и данас очаравају све који их виде и разумеју.

„Свако јутро када се пробудим осећам неописиво задовољство што сам Салвадор Дали и питам се какве ћу предивне ствари данас направити” – Салвадор Дали. 

Упорност сећања (1931)

Слонови који се огледају у лабудовима

Мадона из Порт Лигата

Мери Хигинс Кларк - Две девојчице у плавом

По повратку кући са гала вечере у Њу Јорку, Маргарет и Стив Фроли откривају да су њихове ћерке близнакиње, Кели и Кејти, изненада нестале. Киднапер ће им убрзо поставити услов: када плате вишемилионски откуп, рећи ће им где се девојчице налазе. Али ово није прича налик на разне сличне које говоре о киднаповању. Када се размена обави, тада настаје прави заплет, а ова књига упоредо прати и причу родитеља и причу људи који стоје иза овог злочина тако да ништа неће промаћи. 

Новац је испоручен, али у аутомобилу паркираном иза напуштеног ресторана налази се само Кели. Возач је мртав, а поред њега је опроштајна порука у којој признаје да је убио Кејти и њено беживотно тело бацио у океан. 

Када после низа чудних догађаја Маргарет буде наслутила да је Кејти и даље жива и да телепатски комуницира са Кели, мораће сама да настави потрагу за ћерком. Како Келина упозорења постају све чешћа, ФБИ ће се укључити у случај и покушаће да пронађе киднапера и његове саучеснике, пре него што буде прекасно... 

Марк Леви - Ако је то ипак било истина..

Главни лик овог романа је млади архитекта из Сан Франциска, Артур. Он је једног дана у купатилу у свом стану затекао непознату девојку. Та девојка заправо је била дух младе болничарке Лорен која је доживела тешку саобраћајну несрећу и чије се тело налази у стању коме у оближњој болници. Њих двоје улазе у опасну авантуру спасавања њеног тела из болнице зато што нико више, чак ни њена мајка, не верује у то да ће се Лорен пробудити.

Карла Мануел: Ово је први роман Марка Левија, једно заносно штиво које се са лакоћом поиграва са читаоцем и његовим уверењима: као и Артур, упуштамо се у Лоренину игру и као и он, почињмо да се питамо, између два преокрета - А ако је то ипак било истина? Ово је топла љубавна прича коју је немогуће заборавити. Та авантура од које застаје дах испричана је тако да евоцира суштинску романтику, да буди нашу неограничену потребу да верујемо.

Марине Наин: Шта треба да помислите о жени која проводи дане у плакару у вашем купатилу? Која се чуди што можете да је видите? Која се појављује и нестаје по својој вољи, и при том тврди да лежи у дубокој коми на другом крају града? Треба ли да је натерате да оде код психијатра? Или то треба ви да учините? Или, напротив, треба да се упустите у ту екстравагантну пустоловину? А ако је то ипак било истина?..

Салвадор Дали - биографија

Сви га знају као Салвадора Далија. Његово пуно име било је Салвадор Фелипе Хасинто Дали, 1. маркиз од Пубола. Бавио се разним формама уметности као што су сликарство, књижевност, вајарство, сценографија и глума. Његово стваралаштво припада покрету надреализма. Био је један од најзначајнијих уметника 20. века и многи сматрају да је био један од најкреативнијих сликара свог времена. У данашње време његова дела достижу вредност и од неколико милиона долара.

Дали је рођен 11. маја 1904. године у каталонском граду Фигерасу у Штанији. Одрастао је у породици средње класе. Његов отац био је Салвадор Дали, угледни нотар и веома строг родитељ. Мајка му се звала Фелипа Ферес и била је домаћица. Дали је добијао велику подршку од мајке да се бави уметношћу.  Име Салвадор претходно је носио његов старији брат који је умро девет месеци пре Далијевог рођења. Поред покојног брата, Дали је имао и сестру Ана Марију која је била три године млађа од њега. Она је, такође, написала књигу о свом брату под називом „Дали виђен од стране своје сестре”, односно оригинално названу „Dalí visto por su hermana”.

У фебруару 1921. године, Далијева мајка умире од рака дојке, када је њему било само шеснаест година. Његов отац се након смрти своје супруге оженио њеном сестром. Дали није имао ништа против овог брака.

Своју прву јавну изложбу Дали је одржао 1919. године у позоришту у Фигерасу, које је данас музеј посвећен њему. Године 1929. отворена му је и прва изложба у Паризу на којој није присуствовао.

Краљ Хуан Карлос I га је 1982. године именовао маркизом од Пубола. За узврат, Дали је краљу поклонио слику „Глава Европе” коју му је предао док је краљ био у самртној постељи.

Дана 10. јуна 1982. године преминула је још једна Далију блиска особа, његова жена Гала. Умрла је у сну. Тада се Далију остварило оно чега се плашио, осносно да остане сам и он се повукао у себе, изгубио вољу за животом. Многи сматрају да је тада покушао да изврши самоубиство тако што није пио воду од дана када је преминула, али је, када је дехидрирао, отишао у болницу и опоравио се. Те исте године преселио се у дворац Пубол како би га подсећао на Галину смрт.

Из непознатих разлога 1984. године Пубол се запалио, а Далија је спасило његово особље. Многи су касније сматрали да је ово био још један његов покушај самоубиства. По наговору пријатеља Дали се вратио да живи у музеју Театро који је сам саградио. После четири године тешке депресије, његово срце је доста ослабило те је Дали у децембру 1988. године хоспитализован.

Нажалост, 2. јануара 1989. године, за време трајања своје омиљене представе „Тристен и Изолда”, Дали је преминуо у 84. години живота. Сахрањен је у свом музеју у Фигерасу, а сва своја дела и богатство оставио је Шпанији.